Te noći, Elena je shvatila jednu važnu stvar: Shvatila je da su i najlepši cvetovi najkrhkiji pred vetrom. Odlučila je da prestane da se krije iza savršenstva.

U svetu gde se lepota često meša sa savršenstvom, zaboravljamo da su najlepša lica ponekad samo maske za najdublje tišine. Evo priče o tome kako i najsjajnije zvezde nose svoje senke. Srebrno ogledalo i nevidljive suze

Tuga ne bira lica. Ona je podsetnik da smo svi, bez obzira na to kako izgledamo spolja, satkani od istih emocija i potrebe da budemo shvaćeni, a ne samo posmatrani.

Njena tuga nije bila bučna. Nije lomila stvari niti vrištala. Bila je to tiha, hladna magla koja bi se uselila u njenu sobu onog trenutka kada bi skinula šminku i ostala sama sa sobom. Ljudi su voleli njenu sliku, njenu spoljašnjost, ali niko nije zastao da pita šta se krije iza tog osmeha koji je postao njena najteža uniforma.

U gradu gde su svetla uvek bila previše jaka, živela je Elena. Bila je devojka kojoj su se neznanci okretali na ulici, čija je kosa podsećala na prosuto zlato, a oči na mirno more pred oluju. Svi su verovali da je njen život niska bisera – bez napora i bez mrlje.

Sledećeg jutra, izašla je u grad bez maske. U njenim očima se još uvek video trag sinoćne sete, ali je u tom tragu bilo više istine nego u hiljadu lažnih osmeha. I tada je, po prvi put, osetila pravu toplinu – jer su ljudi počeli da vide nju, a ne samo njenu sliku.

Ali, Elena je imala tajnu koju ogledala nisu mogla da prikažu.