Poslednji_put_zajedno -

„Sećaš li se prvog puta?“ upitala je Jelena, glasom koji je jedva prelazio granicu šapata.

Koji ili emociju biste želeli da istražimo u sledećoj priči? poslednji_put_zajedno

Nisu morali ništa da kažu. Tišina između njih bila je teška, ispunjena godinama koje su ostavljali iza sebe. Bio je to onaj trenutak koji oboje poznaju, ali niko ne želi da ga imenuje. Poslednji put zajedno. „Sećaš li se prvog puta

„Zadrži ga,“ rekao je Marko. „Neka ostane kod tebe kao dokaz da smo nekada bili stvarni.“ Tišina između njih bila je teška, ispunjena godinama

Vreme kao da se usporilo. Konobar je prolazio pored njih, zvuk njegovih koraka bio je jedini ritam u toj prostoriji bez muzike. Marko je posegnuo preko stola, ali je ruku zaustavio na pola puta. Neki nevidljivi zid je već bio podignut. Više nisu bili dvoje ljudi koji dele planove za leto; bili su dvoje stranaca koji se sećaju istih snova.

U restoranu na samom rubu grada, onom čija su svetla uvek bila previše prigušena i gde je miris stare kafe bio pomešan sa mirisom kiše koja je tek prestala, sedeli su Marko i Jelena. Ispred njih su stajale dve šolje, netaknute, dok je para polako nestajala u hladnom vazduhu.

„I dalje imam taj šal koji si mi pozajmio,“ dodala je, gledajući u svoje ruke.